Опроштај се ослања на увреду

Шта ако ти кажем да опроштај није циљна линија? Шта ако је то уже за спасавање? Уже бачено људима који још нису нашли пут назад КУЋИ, до свог истинског ЈА, да се не удаље од милости која их тамо води.
Можда се нешто у теби управо успротивило. У реду је. Све су нас учили да је опростити најузвишеније што човек може да учини. Зато успоримо и будимо искрени. Најважнија искреност је истина коју кажемо себи.
Постави себи једно једноставно питање: кад неким чудом не би могао да се сетиш увреде, неправде коју ти је неко нанео, да ли би и даље имао потребу да тој особи опростиш?
Не. Не би било ничега за опраштање.
Опроштај не може да стоји сам. Ослања се на увреду. Она му је потребна као што је сенци потребно нешто што заклања светлост.
Уклони то и сенка више нема где да падне. Зато добро чуј ово: кад увреда нестане, опроштај више није потребан. Није погрешан, нити је лош. Само више није потребан.
Дубоко у себи знаш да је то истина. Али у твојој глави постоји глас који би да се расправља. Каже: Не! Опростити је свето. Опраштање је мој задатак. Морам да наставим да га обављам.
Пажљиво слушај тај глас, јер он није твоје истинско ЈА. Зависан је. Зависан је од напора да опрости и од бескрајног процеса исцељења. Потребна му је рана да би могао да је и даље негује. Зато неће лако прихватити да опроштај постоји само зато што постоји увреда.
Онај отпор који си осетио на почетку? То је био тај глас.
Право питање, дакле, није: „Како да боље праштам?“ Право питање је: ком делу мене је још увек потребна увреда да би се осећао важним?
Пронађи тај део и наћи ћеш крај ужета. ДОМ је одмах иза њега.
