Пусти да се раствори онај који се осећа увређено

Рећи ћу ти нешто што ће веома наљутити један глас у теби.
То што непрестано покушаваш да опростиш држи те далеко од ДОМА.
Држи те далеко од МИРА, од твог истинског ЈА и од оног ТЕБЕ који је одувек био ту: пре бола, пре увреде, пре свих лекција и пре него што ти се ишта догодило.
Погледај како опраштање заиста изгледа. Сваки пут кад покушаш да опростиш, прво мораш да одеш по увреду. Отвориш оставу прошлости, извадиш сећање, задржиш га пред собом и поново све осетиш да би могао да га пустиш. Онда сутра то учиниш опет. Па идућег дана. Па и оног после њега.
То зовеш исцељењем. Али буди искрен: тиме што тако често посећујеш увреду, одржаваш је у животу.
Истина је да се од нас чак и не тражи да опростимо увреду. Наше истинско ЈА нас позива да пустимо да се раствори онај који се осећа увређено, онај део нас који увреда погађа.
Прочитај то поново.
Ако нема онога ко се осећа увређено, не може бити ни увреде. Стрели је потребна мета. Уклони мету и стрела само пролети празним небом. Нигде се не зауставља. Никога не рањава.
А ко је онда тај увређени? То је глас. Води рачуна о сваком нанесеном злу. Зависан је од самог процеса исцељења. Упорно тврди да опроштај мора бити крајњи циљ. Исти тај глас оспорава истину да је опроштај само уже за спасавање људима који још нису нашли пут назад своме ДОМУ.
Тај глас ниси ти. Никада то и ниси био.
Нећеш га растворити борећи се против њега. Раствара се као со у океану: кад се одмориш у нечему толико већем да више ништа не остаје одвојено.
А кад онога који се осећао увређено више нема, погледај око себе. Шта је остало да се опрости?
