Не постоје обични тренуци

Шта ако је тренутак који управо живиш баш оно чудо које си чекао?
Можда су ти прошле године у ишчекивању да се догоди нешто изузетно. Откровење. Пробој. Сусрет са божанским који би те коначно уверио да је живот свет.
А док си чекао, живот ти се и даље откривао на хиљаду тихих начина. У јутарњој светлости која улази у твоју собу. У тајанственом ритму твог дисања. У очима незнанца. У тишини између две мисли. Али све си то називао обичним.
Није ли чудно што можемо да стојимо под небом пуним милијарди звезда и да и даље верујемо да се ништа изузетно не догађа?
Цвет се отвара не знајући како. Срце ти куца не тражећи твоју дозволу. Иста тајанствена интелигенција која покреће галаксије покреће и дах у теби. А ти ипак чекаш да се Бог појави.
Можда оно изузетно никад није ни било скривено од тебе. Можда те је управо очекивање нечег другачијег спречавало да доживиш оно што је већ ту.
Видиш, ум дели живот на тренутке вредне славља и тренутке од којих ваља побећи. Али сам ЖИВОТ не познаје такву поделу. Свето не почиње кад се догоди нешто дивно. Нити нестаје кад се догоди нешто болно. Оно једноставно ЈЕСТЕ.
А кад се коначно довољно умириш да доживиш живот не тражећи да постане нешто друго, чак и најмање ствари почињу да откривају своју неизмерну лепоту.
Звук кише постаје откровење. Један обичан дах постаје молитва. А кад не радиш баш ништа, и то постаје присан сусрет с вечношћу.
Више не мораш да трагаш за изузетним доживљајима. Открио си нешто далеко чудесније. Не постоје обични тренуци. Постоји само изузетни ЖИВОТ који си називао обичним.
