Седамдесет седам пута

У КЊИЗИ има један тренутак када Петар прилази Јешуи с једним сасвим људским питањем. Матеј 18:21–22 (преведено из издања NIV):
„Тада Петар приђе Исусу и упита: ‘Господе, колико пута да опростим своме брату или сестри који ми згреши? До седам пута?’ Исус одговори: ‘Кажем ти: не седам пута, него седамдесет седам пута.’“
Већина мисли да је ово поука о стрпљењу. Потруди се више. Праштај више. Помери границу са седам све до седамдесет седам.
Погледај поново.
Петар броји. А да би бројао, мораш да памтиш. Мораш да држиш списак у глави: један, два, три. Сваки број на том списку је увреда извучена из прошлости. Петар стоји унутар времена, води рачун и пита до ког броја сме да стигне.
Јешуа му не даје већи број до којег треба да броји. Даје му број који нико не може да прати. Ко иде унаоколо бројећи седамдесет седам увреда од једног истог брата? Нико. Списак постаје претежак и распада се. Бројање престаје.
А кад престане бројање, заустави се и онај који је бројао.
То је она једноставна, дубока мудрост која се крије пред нашим очима. Јешуа није тражио од Петра да научи боље да прашта. Позивао га је да изађе из времена, да престане да води рачун и да искорачи из оног ја које се осећа увређено. Позивао га је у царство Божје у њему самом, где прошлост не може да га следи и где више нема шта да се броји.
Зато је време да престанеш да трагаш за исцељењем и опроштајем. Баци списак.
Закорачи у царство Божје у себи.
